Альберт Родерих 1846-1938. Чертополох и роза

Стоял чертополох в пыли,
А рядом розы расцвели
На солнечной поляне
На зависть всякой дряни…
Зима, дыханьем леденя,
Объяла розу... Жизнь кляня,
Соседу молвит в дрожи:
?Теперь ты не страшней меня, -
И я – шипы да кожа!?


* * *
Stand ein staubiger Distelstrauch
Und eine bluehende Rose auch
Auf der sonnigen Heide. –
War die Distel voll Neide. –
Fegte der Winter den eisigen Hauch
Verderblich ueber die Flur.
Klagte die Rose voll Leide:
"Liebe Distel, jetzt sind wir nur
Stachelgewaechse beide!"

Метки:
Предыдущий: К. И. Галчинский. Просьба о счастливых островах
Следующий: Блондинка мечты