Иво Андрич. Я шагаю...

Я шагаю еще, как будто иду
на встречу с чем-то, думаю и смотрю,
а предо мной только то, что неотвратимо -
выхода нет, и нельзя ничего отложить.

Камень может
только тонуть.

Занавес опускается только раз
и никогда не поднимется.

Рассказ о птице, о которой известно только,
что она улетела.

Жизни нет, смерть не приходит.
Непонятная, долгая, долгая невыносимо
глубина человечья.

* * *

St;pam jeszcze, jakbym szed;
na spotkanie czego;, patrz; i my;l;,
a przede mn; ju; tylko rzeczy nieuchronne
- wyj;cia nie ma, niczego od;o;y; si; nie da.

Kamie; jedynie
mo;e ton;;.
Zas;ona raz tylko si; opuszcza
i nigdy nie podnosi.
Opowie;; o ptaku, o kt;rym wiadomo tylko,
;e odlecia;.

;ycia nie ma, ;mier; nie nadchodzi.
Niepoj;ta, d;uga, d;uga nie do zniesienia
ludzka g;;bina.


Belgrad, maj 1968

Метки:
Предыдущий: Эмили Э. Дикинсон. Чему летать на земле
Следующий: Из переводов. Поль Элюар. Плодоносные глаза