Тише, приближается страх! мошо одаловича

МОШО ОДАЛОВИЧ

ТИШЕ, ПРИБЛИЖАЕТСЯ СТРАХ!

Движется навстречу страх,
Прыгая и приседая.
Страх твердит: ?Все в мире прах“,
Величины подменяя.

В зубы страху не смотри,
Видеть их не дай нам Боже!
Лучше пусть сидит внутри
И кусает нас под кожей.

Где же страх? Да нет ничуть!
Отчего он глаз не кажет?
Дай замажу что-нибудь,
Пусть придет, меня накажет!

Ну да точно! Вот, летит.
?Где пятно?“ – из туч выходит.
Почему он вечно мстит,
И хитрит, и за нос водит?

Лупит, за ворот схватив:
?НЕ ШУТИ, ПРИЯТЕЛЬ, С НАМИ!“ –
И жиреет, заглотив
Нас со всеми потрохами.

(С сербского, подстрочник Андрея Базилевского)


Пст, иде страх

Мошо Одалови?

Ево иде, иде страх!
Котр?а се, поскаку?е!
Све што види, све ?е прах,
све уситни и спаку?е.

Зуби су му – не да?, боже,
не да? да их види ико!
Страх ме грицка испод коже,
код мене ?е ве? навико.

Кад га нема, ?а га чекам
и чудим се што га нема.
Сад ?у нешто да исфлекам,
да проверим шта ми спрема.

?о?, ево га – лети, лети,
и каже ми – Где си, флеко?
Полудео, ван памети,
игра жмурке са човеком!

Страху нема ништа сла?е:
?А СЕ КРИ?ЕМ, ОН МЕ НА?Е!
Кад ме на?е, он се кези:
ПРОСТО РАСТЕ ДОК МЕ МЕЗИ!



Метки:
Предыдущий: Фридрих фон Логау. Старики
Следующий: Из Киплинга