Пришла пора, в права вступает ночь...

Пришла пора: в права вступает Ночь,
Последний свет остался за спиной,
И вновь волной накатывает дождь,

Тоской запружен темный город мой,
И часовой, уснувший на посту,
Остался в безответности немой.

Но я стою, шагов смолкает звук,
И над домами вдруг взлетает крик,
Безжалостно взрезая тишину,

Он ни к кому не обращен, безлик,
Исчезнет, с ветром улетая прочь,
И тишины навалится ледник.

Часы уже не в силах мне помочь.
Пришла пора. В права вступает Ночь...


Acquainted With The Night
Robert Frost
I have been one acquainted with the night.
I have walked out in rain—and back in rain.
I have outwalked the furthest city light.

I have looked down the saddest city lane.
I have passed by the watchman on his beat
And dropped my eyes, unwilling to explain.

I have stood still and stopped the sound of feet
When far away an interrupted cry
Came over houses from another street,

But not to call me back or say good-by;
And further still at an unearthly height
One luminary clock against the sky

Proclaimed the time was neither wrong nor right.
I have been one acquainted with the night.
Online text ? 1998-2011 Poetry X. All rights reserved.
From West-Running Brook | Henry Holt & Company, 1928

Метки:
Предыдущий: Прогуливаясь у Южной башни монастыря
Следующий: Воспоминание. Из Райнера Марии Рильке