Песня статуи, из Рильке

Кто, кто так любит меня, что сам
Жизнью готов пренебречь?
Если утонет, плывя по морям,
То мне возвращением по камням
Живою, живою течь.

Тоскую так сильно о кровном родстве;
А камень так тих.
Мечтаю о жизни: живом волшебстве.
Нет разве в канве
того, кто разбудит стих?

Однажды буду жизни полна,
Чей свет золотейшество лил,-
---------------------------------
так буду одна
в плаче, плаче камня стенать
Кто справится с кровью, коль крепче вина?
Неслышные крики с морского дна
Того, кто сильней любил.

***
Das Lied der Bildsaeule

Wer ist es, wer mich so liebt, dass er
sein liebes Leben verstoesst?
Wenn einer fuer mich ertrinkt im Meer,
so bin ich vom Steine zur Wiederkehr
ins Leben, ins Leben erloest.

Ich sehne mich so nach dem rauschenden Blut;
der Stein ist so still.
Ich traeume vom Leben: das Leben ist gut.
Hat keiner den Mut,
durch den ich erwachen will?

Und werd ich einmal im Leben sein,
das mir alles Goldenste giebt, -
- - - - - - - - - - - - - - - - -
so werd ich allein
weinen, weinen nach meinem Stein.
Was hilft mir mein Blut, wenn es reift wie der Wein?
Es kann aus dem Meer nicht den Einen schrein,
der mich am meisten geliebt.

(Aus: Buch der Bilder)


Метки:
Предыдущий: Помешательство, из Рильке
Следующий: Martialis II-47